Dea Đurđević je prije godinu dana doživjela nesrećeu kada joj je autobus otkinuo ruku prilikom sudara.Ona je ovog jutra pričala o svemu kroz šta je prošla, rekavši da su njene povrede kvalifikovane kao ratne.
– Prvi taj kiseonik koji mi je udahnut je bio zbog Marije Dimitrijević i Hitne pomoći. Mene je udarila djevojka kolima, parkirala je moj auto na tu pješačku zonu i ja sam stajala na trotoaru, naletio je autobus, zakucao me je za zid, vukao, stiglo mi je do vrata i donje vilice, i onda se vratio u rikverc, a ja sam ostala tu da ležim.Prišla je Marija, ona mi je pomogla, jedina. Nas dvije smo sad u kontaktu.Dok ona nije prišla ja nisam znala šta da radim. Vidjela sam samo da nemam ruku, sve ostalo, nije mi ništa bilo jasno. Dozvolila mi je da se naslonim na nju. Hitna je došla za dva minuta. Nisu znali da sam to ja, niko nije mogao da me prepozna onako krvavu. A na VMA je sve bilo spremno da ja uđem u salu. Doktori su klasifikovali moje povrede kao ratne. Imala sam otkinutu ruku, kontuziju srca i pluća, slomljenu karlicu na dva mjesta, slomljenu kičmu, paralizu obje noge i s desne strane duž cijelog tijela taj veliki hematom, pošto me je tako nabio uz zid. Više sam bila u operacionoj sali nego u sobi.Operisali su me čak 21 put. Tri puta su me vraćali iz mrtvih. Dva puta u sobi i jednom u operacionoj sali.U bolnici nisam bila svijesna svojih povreda i da mogu svake sekunde da umrem. Iako su oni meni to rekli. Nije mi to bilo reklo. Doktor mi je jednom rekao: ‘Dea, slušaj, moraš da nam potpišeš ovo i da nam dozvoliš sve, jer ti ćeš večeras umreti, nemoj da se šališ, ja moram da znam da ja mogu sve da uradim da ti spasim život.’ Ja sam njemu rekla; ‘Šta ti je, nema šanse.’ Ne vjeruješ! Skupljaš neku nadljudsku snagu!”Bilo mi je žao da umrem,a da ne kažem mom Mlađi i mami sve što sam namjeravala – objasnila je Dea koja se prisjetila i trenutka kada je prvi put sijela, a kasnije i iznova učila da hoda.
