Estrada balkanskih prostora godišnje “sažvaće” na desetine novih imena koji okončavaju sa više ili manje uspjeha. Koliko je samo onih koji u bestpoštednoj borbi propadaju i koje neumitno proguta vrijeme? Koliko je onih koji godinama životare na degradiranoj sceni? Nemoguće je nabrojati! A naš čovjek je snalažljiv pa, ako ne može da u zemlji preživi, može u inostranstvu. A bogami i tu su izgustirani.
Pjevanje po kafanama, restoranima, “prčvarama” odavno je prestalo biti sramotno za naše pjevače. Naravno, da se i dalje ti nastupi bestidno “prikazuju” kao luksuzni, eminentni i spektakularni. O konkurenciji i milion nekih malih i velikih opravdanja suvišno je govoriti. Bez nekih ni jedan festival ne može da prođe. Neki opet snimaju ploče svake druge godine, pa su sa tih mizernih tiraža se preorijentirali na singlove i maksi singlove. Sve to oni žestoko demantuju. A znam da “tezgare” sa svojom već uveliko deplasiranom muzikom. Uzgred uživaju sa statusom samozvanih zvijezda koje se fataju za slamku da bi opstali na estradi. Neke opet njihove cirkusijade održavaju.
A kada smo kod tog cirkusa, po meni je najveći njihovo odijevanje. Bukvalno pomislim da su sve te krpice “navlačili” na sebe u mraku. Žene u košuljama, muškarci u ženskim pantalonama jarkih boja, šalvarama, nakićeni lancima, narukvicama, minđušama, katancima… žene opet “naoružane” od silikona i vještačkih trepavica do stražnjice, sa čudima. A kopiraju jedni druge. Nažalost! Nekada farmerice zamijene anterijama, pa pomislim u trenu da gledam neku folklornu smotru. A potom izađu na scenu u grudnjacima i gaćicama, prozirnim haljinama kao da su na sebe navukli najlon čarapu.
I pjevaju, stenju, uzdišu, samo im još fali “štanga”. Takve izlaze na scenu Nataša, Jelena, Sanja, Seka, Mina, Ana… I Jana se nekada znala pojaviti u prozirnoj haljini, a tobože ne dozvoljavaju novinarima da im slikaju stražnjicu. A kao slučajno okreću pozadinu kamerama. Pa ko da više bude pametan? Šta hoće? Ima takvih sve više. Opravdanje im je stereotipija šoubiz.
Sve je izblijedilo, fore sa cijepanjem brakova, prevare, krađe tuđih djela, ogovaranje, podmetanje, hvalisanje…sada su na redu dokazivanja sa samostalnim koncertima. Kada je sve počelo bilo mi je drago. Kontam eto krenulo i nešto ka estradnoj normali. Koncerti Željka Samardžića, Čole, Brege, Harisa, Halida… mi je sasvim OK. Ali, eto ti Saše Matića, pa i to je podnošljivo. Mlađe populacije vole i tog Acu Pejovića. Pa i to nekako sam mogla “svariti”. Ali kada sam čula za Miligram i Zetru, ostala sam u čudu. Pomislila sam da je šala.
Razmijem aktuelnost nekog pjevača, ali sa jednim albumom zajedničkim sa aktuelnim solistom Alenom, doći u Zetru, morate priznati da je hrabrost. Reče neki dan Mili kako je škola popa, roka i šta već, ondje odakle dolazi, zazvučalo mi je čudno. Pomenuo je on i “Dugme”, ali očito ne zna za ostale sarajevske muzičke veličine i tu školu. Veliku sarajevsku muzičku školu.
Biće što je najavljeno, ishod ćemo znati ali ono što ja znam, a tiče se kompletnog mog ovosedmičnog teksta je da pojedinci mjenjaju građu muzike, adete koje stapaju u sebi odgovarajuću situaciju. A muzika, kao magijska funkcija, je prošlost. Ona do prije 20 godina.
