Odnos muzičkih djelatnika prema estradi uopšte, blago rečeno, je bahat. Važna stvar je da se nudi mnogo muzike a da oni sami ne izgube na aktuelnosti. Ovako nešto se ne pamti u istoriji muzike i muzičke industrije. Ostvariti vlastite, što impozantnije rezultate, e upravo je dotle doprla ta hrabrost. U prošlosti su se poštovala ili bolje reći morala poštovati pravila. Da sve ima svoj početak i slijed. Što bi rekli “glavu i rep”.
Pa tako je muzičar da bi dobio pristup u profesionalni rad trebao da polaže pred komisijom najboljih muzičkih stručnjaka. U ta neka doba su u komisiji bili rahmetli Šerbo i Omer Pobrić te pokojni Spaso Berak. Oni koji bi zadovoljavali dobivali bi zeleno svjetlo za članstvo u Udruženje muzičara. Pjevači su svoj talenat prezentirali na audicijama Radio Sarajeva, opet pred vrsnim muzičkim znalcima. Ko prođe te “oštre” ispite imao bi pravo snimanja za arhiv iste kuće. S druge strane, za izdavanje albuma u diskografiji je “prolaz” dobivao onaj ko prođe recenziju i odobrenje direktora. I sve je funkcioniralo po planu.
Da bi neko iz svijeta estrade imao nastup morao ga je prijaviti u Udruženje muzičara. Od ugovorene novčane cifre država je uzimala 40 posto, a tri ili pet posto je ostajalo u fondu Udruženja muzičara. Ostatak je pripadao izvođačima. Trenutno stanje nije ni slično. I za to nikoga briga nije. Kriterija, morala i profesionalizma ni izdaleka. Sve je dozvoljeno da se radi “ispod žita”. Ne znam da li se uopšte sada išta radi u Udruženju muzičara po tom pitanju. I šta reći? Ne poštuju muziku, sujetni su i sve se svodi na lično. A trebalo bi otvoriti sva vrata. Da prestane konačno taj javašluk.
Ovo me sve ponukalo da napišem jer je nedavno jedan od muzičara preživio nesreću i njegove kolege su se organizirale da traže pomoć od Udruženja muzičara. Finansijsku pomoć njegovoj obitelji koja joj je bila neophodna. Vele koga da traže u Udruženju. Znali su da je to nekada tako i bilo, da su se finansijski pomagali estradnjaci kada bi im to zatrebalo. Kratko sam im rekla: “Ma to nemojte ni da se nadate, niti pitajte, niti ćete šta dobiti. A o humanitarnom nekom koncertu pa da mu se nešto skupi i ne pomišljajte, jer pjevači su uz vas samo kada im trebate”. Moj savjet, kazala sam im, da dadnu svoj prilog koliko ko može, onako što rekli između sebe. Tako je i bilo. Nažalost.
A da bi se sve promijenilo, odnosno dovelo u red treba da se dotakne sve na pravi način. Kada radiš na pravi način i po propisu imperativ je da će sve da bude dobro, ako ne i savršeno. A ta savršenost je baš potrebna u ovo vrijeme kada svi “grabe”, nose nekud van ove jadne države. Bez zakona i reda. Uvjerena sam da će svi oni, pogotovo iz mlađe generacije, kada im se pomenu veteranska prakticiziranja i rad kao da im prizivaš avete iz prošlosti jer bi “osjetili” da ono što rade nije imalo granice. Bar kada bi za početak sve ove priče aktuelni predsjednik Udruženja Armin Šaković radio kao što je nekada radio dugogodišnji predsjednik Rade Dubljević, bilo bi to savršenstvo koje sam pomenula.
