Ako ćemo iskreno, onda ćemo kazati da neko naročito mišljenje nismo imali o Zorici Marković. Gledajući njenu impulsivnost, direktnost i neke kabadahijske manire po rijalitijima stekli smo takve zaključke, naravno ne uzimajući u obzir njenu bogatu pjevačku karijeru, njen vokalni kvalitet i sve evergrine koje stoje iza nje. Ovo je bilo nešto lično.
Naravno da smo se prijatno iznenadili kada smo u prvom redu od njenih kolega čuli neku drugu stranu vezanu za ovu ženu, a to je njena ličnost. Ono što je prikriveno, što se ne da ni uslikati, ni snimati, a ni čuti. Tačno je da Zorica Marković u svojoj karijeri nije imala nekih skandala i afera. Ona je naprosto radila nešto što je, kako i sama kaže, bilo parali a to su vašari, svadbe i veselja sličnog tipa. To ju je, kaže, u životu iscrpilo. To su pjevanja do iznemoglosti, to je pjevanje i udovoljavanje željama pijanih ljudi. Automatski možemo zaključiti kakve su to muke.
– Ja bih došla na dodjelu nekih nagrada, otpjevala taj neki od svojih hitova i krenula dalje raditi svoje gaže. Lako je svim pjevačima i pjevačicama kada stanu na scenu i koncertno otpjevaju svoj repertoar, ali kada se pjeva dan i noć pa još po dva do tri dana, pitala bi ih. A ja sam sve to radila – priča Zorica.
Samohrana je majka dva sina koji su primjer na fakultetima. Od jednog sina ima i unuče, postala je baka i ponosna je na tu činjenicu. A njeni saradnici i prijatelji o njoj kažu da je veliki drug. Da se jednostavno zna družiti, a o tome kakav je radnik svima su “puna usta”. Kažu da svoj prvi objekat koji je nadomak Beograda je zajedno sa majstorima radila, pa i ovaj drugi. Vele još da je žena znala nosati blokove, nadzirati rad do kasno iza ponoći, da trči čas u jedan čas u drugi objekat da otpjeva po jedan blok, da je konstantno u pokretu i da se ne libi nikakvog posla te da je spremna u svakom trenu izaći ususret bilo kome šta da je zatrebalo. Kažu, veza ima na sve strane jer je ljudi vole onakvu kakva jeste.
– Drugačije ne znam, naučila sam sama da se borim i sve to držim pod kontrolom. Za mene je ljenčarenje i uopšte dokonost strašna bolest. Ako ja sa tri bajpasa mogu sve to da radim onda mogu brate svi. Ali dobrog čovjeka i Bog nagrađuje, mogla sam te udare da imam negdje gdje nije bilo doktora, ali ja sam bila tu blizu klinike na kojima rade moji poznanici i prijatelji koji su dali sve od sebe da mi pomognu i, bogu hvala, ja nad sobom ne plačem nego i dalje radim kao da se ništa nije desilo, a i nije se desilo – kaže ova otresita i simpatična žena. Nema nikakve razlike sa bajpasom i bez bajpasa – uz gormoglasan smijeh je kazala.
