Luna Đogani oko 3 sata iza ponoći plakala je u krevetu u spavaćoj sobi, a kada je Sloba Radanović pokušao da je smiri sve je postalo još gore, pošto je Luna uporno odbijala da razgovara sa njim.
Đoganijevu je iznerviralo to što je pojedinci za stolom nazivaju ljubavnicom, ku*vom i slično, a kada više nije mogla to da sluša osamila se i počela da plače.
Legla je u krevet, odbijajući Slobino uporno nagoravanje da izađu napolje i prošetaju se.
– Šta ti dozvoljavaš sebi, da te debili nerviraju. Obuci se i da izađemo malo. Zbog mene. Hajde – bio je uporan Sloba, a Luna se tokom njihovog razgovora rasplakala.
– Sve se oko tebe vrti! Ti opet misliš da je sve ovo zbog tebe! Zato što si retard. Šta hoćeš više od mene koj k*rac!? Imam i ja prava da puknem! Loše mi je! Loše se osjećam jer mi se sve skupilo! – kukala ja Luna dok ju je Sloba nemoćno posmatrao.
– Šta ja hoću? Šta ja hoću koji ku*ac, tako se ti meni obraćaš? – pitao je Sloba.
– Luna… Što je najgore, ja od tebe ništa i ne tražim – dodao je.
– Nije mi dobro, nije mi dobro, nije mi dobro i ćao i kraj! Boli me uvo za sve ostalo! – rekla je.
– Nemoj to da radiš! Nemoj da se drugi naslađuju tvojim suzama! – pobjesnio je Sloba i udario u krevet.
