Iako je mnogo patio jer je nekoliko godina proveo odvojen od porodice, to ga je izgradilo kao ličnost i učinilo boljim čovjekom.
Život Džeja Ramadanovskog, osim po legendarnim pjesmama, ostaće upamćen i po velikim humanitarnim djelima kojima je bio sklon, a teško djetinjstvo na njega je imalo toliki uticaj da je posljednjih godina finansijski pomagao i opremao popravni dom „Vasa Stajić“ u kom je odrastao, piše „Alo!“.
Kako naš izvor otkriva, legendarni pjevač je na sve načine pokušavao da pomogne djeci koja su završila u domu ne bi li im pružio bar malo ljepše odrastanje od onoga koje je on imao.
– Otkako se pojavio na sceni, Džej je iskreno govorio o teškom odrastanju i siromaštvu sa kojim se borila njegova porodica. Ipak, na njega je više od siromaštva i bede uticao život u popravnom domu „Vasa Stajić“ u kom je završio kao tinejdžer. Iako je bio buntovno dijete koje je svakodnevno pravilo probleme, odlazak u dom za njega je bilo veoma traumatično iskustvo jer se prvi put odvojio od roditelja i sestara. Jako je patio što je tamo, ali su ga svi u domu izuzetno voljeli od prvog dana. Iako su uslovi bili loši, zaposleni su se trudili da svako dijete bude sito, čisto i na sigurnom. Zbog svega toga, Džej je odlučio da finansijski pomogne i deci i opremanju boravišta u kom su primorani da budu – priča izvor i otkriva da je Džej mogao da kupi još jedan stan u centru grada od suma koje je odvajao za djecu u teškim životnim situacijama.
– Njegova želja da pomogne i uljepša detinjstvo djeci koja su u popravnom domu bila je toliko jaka da bi često odustajao od svojih planova i velikih projekata samo da bi donirao novac za njih. Želeo je da prostorije doma u kom je odrastao budu čiste i okrečene, a sobe mladih opremljene bar toliko da svako ima svoj krevet – priča izvor i dodaje da nije prošao niti jedan dan da se legendarni pjevač kroz suze ne podsjeti popravnog doma.
– Bilo da je sedio sa prijateljima, članovima porodice ili kolegama, Džej je svakodnevno prepričavao bar po jednu dogodovštinu iz doma. Tu je upoznao prijatelje za čitav život, borio se za bolje sutra, ojačao i odlučio da neće dopustiti da se vrati na ulicu. Bol koju je osjećao kada je poslat u taj dom pretvorio je u želju da uspije i bude neko i nešto. Po svaku cijenu je htio da njegovi roditelji, a posebno majka, budu ponosni na njega. U tome je na kraju i uspio, a klince iz kraja bi uvek podsjećao na taj period svog života kao primjer da nikada ne treba odustajati.
(Express/alo)
