Ceca, Bogdana, Anestasija, Veljko, Arkan… i tako iz dana u dan se vrte po društvenim mrežama što izmišljenih detalja, što gluposti, marginalnih stvari vezanih za ovu porodicu.
I onda u nedostatku ideja Ceca se dosjetila da je Sarajlija Momo Kapor napisao njene karakteristike pa ju je opisao kao vitku, mršavu, povincijalku krupnih očiju čudnog sjaja koja se našla usred svoje legende. Objavila je to, a čovjek umro prije deset godina. Ma, nije važno bitno je nešto iščačkati a naročito zadnju rečenicu „Ceca je neko ko se voli“. Pa onda se dohvatili ostali portali a ona kao odjednom dirnuta i ponosna.
Pa zar joj se više ponos nije ohladio poslije tolikih godina? Bio je i on ponosan na Cecu i Arkana a mrzio svoje rodno Sarajevo. Mrzio i tursku kuću u kojoj mu je majka poginula za vrijeme bombardovanja Sarajeva. Sve mrzio a sarajevski mentalitet i jezik, koliko god želio, nije mogao iskorijeniti.
Bio je pismen, darovit, sa uklesanom mržnjom prema gradu iz kojeg je potekao. Prema gradu o kojem je napisao najstrašnije rečenice. To mu Sarajevo ne može zaboraviti.
