ISPOVIJEST DŽEJA RAMADANOVSKOG: Nikad nisam prosio, ali sam krao da bih bolje živio

Legenda narodne muzike Džej Ramadanovski (55) preživio je pravu dramu kada se nakon operacije srca borio za život.

Pjevač tvr­di da se još uvijek do­bro dr­ži i da mo­že da pje­va, bez ob­zi­ra na te­ške zdra­v­stve­ne probleme ko­je je imao po­sljed­njih go­di­na.

On ka­že da se sja­j­no osje­ća i po­red pri­ča, ka­ko ih na­zi­va, du­šma­na ko­ji su ga ži­vog sa­hra­ni­li. Fo­l­ker je u in­te­r­vjuu za Ku­rir ot­krio zbog če­ga se pri­ča da očajno pje­va, ka­kve je ko­m­pli­ka­ci­je imao sa zdra­vljem, ko­li­ko če­sto ima se­ks, ali do­ta­kao se i vre­me­na svog odra­sta­nja, ka­da je krao i bje­žao od ku­će.

Zbog če­ga te svi pro­zi­va­ju da vi­še ne pje­vaš ne­go kr­čiš?

“Ne mo­gu da pje­vam i igram kao što sam to ra­dio 1987. Ho­ću da ka­žem na­ro­du, du­go pje­vam i sre­tan sam. Daj bo­že da svi mla­đi do­ži­ve ka­ri­je­ru kao ja. Ko­li­ko sam se pu­ta uši­kao, ne ja ne­go svi, pa ne mo­ram da pje­vam već sa­mo di­g­nem ru­ku, a pu­bli­ka pje­va. Ču­jem pri­če Džej pro­mu­kao i ta­ko da­lje. Dok mi se ne otvo­ri gr­lo, mo­ram da se ra­spje­va­vam. Pa­lim plju­gu za plju­gom jer pu­šim od de­ve­te i on­da kad iza­đem na bi­nu po­slije 500 ki­lo­me­ta­ra vo­žnje, ka­žu Džej kr­či. Pa kr­čim, bra­te, ta­kva pje­sma (smijeh). Ša­lu na stra­nu, mo­gu da pje­vam i pjevam. To je moj od­go­vor.”

Ka­ko te zdra­vlje slu­ži?

“Do­bro.”

Slu­šaš li sa­vje­te lje­ka­ra?

“Ne slu­šam. Za­pra­vo dje­li­mi­č­no. Re­kao mi je da ne mo­gu da za­pa­lim plju­gu, a ja pu­šim, kao što sam re­kao, od de­ve­te go­di­ne.”

Ka­žu da na­kon ope­ra­ci­je sr­ca ne­maš re­do­van s*­ks?

“U pra­vu si. Mo­ja sta­ri­ja kće­r­ka ima 30 go­di­na, imam unu­ka. Prije 20 go­di­na vodao sam mno­go djevojaka, sje­ćaš se? Ali ni­je da sam spa­vao sa svi­ma nji­ma, mi smo se dru­ži­li. Imao sam dos­ta ri­ba, na­rav­no. Ali vi­di, ja uvijek mo­ram da imam ne­ku c*pi.”

Je li s*­ks u tvo­jim go­di­na­ma opa­san?

“Bo­že me opros­ti. Pa ni­sam se ope­ri­sao do­le ne­go go­re.”

Gdje si se krio, s ob­zi­rom na to da te du­go ni­je bi­lo?

“Sti­ca­jem oko­l­nos­ti Ma­ri­na Tu­ca­ko­vić se ra­zbo­lje­la, a ja s njom i Fu­tom sve ra­dim. Ne­ću da pri­čam o tim tu­ga­ma. Je­di­ni sam pje­vač ko­ji 15 go­di­na ni­je sni­mio no­vi CD, sa­mo pje­sme, a i da­lje sam tu.”

Da li i da­lje dr­žiš do­bru cije­nu na ra­čun sta­re sla­ve?

“Ni­si u pra­vu. Ja te ne la­žem, mno­go mi je opao po­sao baš zbog tih pri­ča da vi­še ne mo­gu da pjevam. Ne mo­gu da ska­čem kao što sam ska­kao, ali du­šma­ni sa­mo mo­gu da pri­ča­ju i ni­šta vi­še, uos­ta­lom, mo­gu da do­ka­žem.”

Pa do­ka­zao si da pje­vač mo­že da ži­vi na ra­čun sta­rih hi­to­va.

“To je mo­ja sre­ća i to mi je bog dao. Ali ni­je sa­mo za­hva­lju­ju­ći me­ni ne­go svim mo­jim sa­ra­d­ni­ci­ma, Ma­ri­ni, Bra­ji, Fu­ti. Moj ži­vot, mo­ja pri­ča iz do­mo­va na­šli su se kod njih.”

Ko­li­ko su pri­ja­te­lji bi­li uz te­be kad ti je bi­lo te­ško i kad si bio bo­le­stan?

“Kće­r­ke su uvijek uz me­ne. Ne­ma ko ni­je bio uz me­ne, od Ace Lu­ka­sa, Ke­ma­la Ma­lo­v­či­ća…”

Je­si li za­hva­lan Ma­ri­ni Tu­ca­ko­vić što te je izvu­kla iz si­ro­ma­štva?

“Ja ni­sam bio si­ro­ma­šan. Ja sam bje­žao od ku­će i krao da ne bih bio siromašan. Krao sam da bih bo­lje ži­vio. Ni­kad ni­sam pro­sio.”

Da li si se ti njoj na­šao kad se ra­zbo­lje­la?

“Sva­ki dan se ču­jem s Fu­tom. Mi smo vi­še od 30 go­di­na pra­vi pri­ja­te­lji. Ma­ri­nin po­ko­j­ni sin Mi­loš ni­je mo­gao da ode na mo­re bez me­ne, ‘či­ka Džej, vi ste na­j­ja­či'… Ne­ka mu je la­ka ze­mlja. I La­ća je pr­va li­ga.”

U ka­kvim si od­no­si­ma sa ze­tom Adi­lom?

“Su­per sve. Bi­la je to gre­ška.”