–Različite međunarodne organizacije počele su da pišu izvještaje i objavljuju tekstove da se vrši tortura nad uhapšenim u toj akciji. Čak se sumnjalo da je Ceca pretučena, ošišana… Bilo je tu još nekih imena privedenih za koje su navodili da su bili izloženi teškom maltretiranju i zlostavljanju. Neki od tih izvještaja su došli do mene i kao tadašnji ministar za ljudska prava zatražio sam da idem u CZ.
Kao je izgledao taj obilazak?
–Tražio sam da mi, bez ikakvih namještaljki, otvore vrata ćelija u kojima su bili smješteni uhapšeni. Bukvalno sam rekao: “Otvorite ta vrata” ne znajući ko je iza njih. Razgovarao sam sa uhapšenima, pitao da li ih neko tuče, maltretira… Vjerujte, niko ništa takvo nije rekao.
Potom su vam pokazali i ženski paviljon?
–Da, došli smo do ženskog paviljona. Tu sam se zaista neprijatno osjećao. Slab sam na takve stvari, žensko u zatvoru. Već ta činjenica me je činila slabim u tom trenutku. Utom stražari otvaraju vrata, kad iza njih stoji Ceca.
Kako je izgledala?
–Kao neka djevojčica, u sivoj trenerci. Smije se, ja ne mogu da vjerujem. Očekujem da vidim uplakanu ženu, a ono žena se smije. To je, iskren da budem, bio šok za mene.
Razgovarali ste, šta vam je rekla?
–Pitao sam je da li je neko neko dira, maltretira. Odgovorila je sa osmijehom: Ne, ne, svi su korektni, niko ništa.
Kako je izgledala njena ćelija?
-Pogledom sam prešao po sobi. U njoj su bila dva kreveta. U trenutku kada sam ja bio u posjeti, bila je sama. Da li je imala cimerku, ne znam, u tom trenutku je bila sama. Pitam: Treba li Vam šta, a ona odmah odgovara: Pinceta.
I krenula je potraga za pincetom?
–Sa mnom je u posjeti bila moja tadašnja šefica kabineta Tanja Barošević. Pitam: Tanja imaš li pincetu? Ona počne da traži po torbi, ali bezuspješno. Kažem: Pa Tanja, kako nemaš pincetu? Šta ću, okrenem se Ceci i kažem: Ništa, donijet ću ja kad dođem drugi put.
A ona će vama na to?
-A ona meni: Valjda ću ja da izađem dok ti dođeš drugi put. I stvarno se to desilo, izašla je prije nego što sam otišao ponovo. Eto, ovo je sva istina.
Kakav vam je utisak poslije tog susreta?
-Skidam joj kapu! Šta god ko pričao o njoj, pokazala je hrabrost. Žena je bila u zatvoru, a sa dvije noge na zemlji. Ponašala kao da to nije ništa. A ja sam razmišljao šta ću ako zaplače. Niti mogu da pomognem niti tu šta od mene zavisi. To je za mene bio najveći utisak.
