Njegov radni kalendar je sav ispisan. Mnoge njegove kolege su sretne ako im je mjesec ispunjen, a Peđa Medenica je “pun” čak i u prvoj polovini naredne godine. Šaljivo dodaje da mu je menadžer nemilosrdan i da mu jr čak ugovorio svirku na njegov rođendan naredne godine, dakle, 27. juni.
Porodica na neki način ispašta, ali Peđa dodaje:
– Bolje što ispašta na ovaj način i mene ne viđaju, nego da ispaštaju zbog praznog frižidera. Ali koliko je loše to je i dobro jer svaki dolazak kući maksimalno iskoristim sa ženom. Jedva čekam večere i šetnje s njom, a da smo svaki dan zajedno možda kao i kod mnogih bračnih drugova izlasci ne bi imali smisla – iskreno će nam na početku razgovora jedan od najtraženijih pjevača u regionu.
Surovi profesionalac
Njegove pjesme su osvojile srca brojne publike. I one koje on pjeva ali i one koje je napisao svojim kolegama. S obzirom na to da zbog posla i stalnih putovanja nema vremena za predah, pitali smo ga kako uopšte stigne napisati pjesmu i gdje crpi inspiraciju.
– Nakon tri, četiri dana uzastopne svirke i putovanja jednostavno ne mogu da sjednem tako umoran za klavijature i nešto napravim. Čuo sam da neki tako funkcionišu ali ja ne mogu. U tim momentima samo sjednem ili legnem u satima buljim u jednu tačku. To je neka vrsta moje meditacije. Ali, evo, radim. Dešava se nešto. Nije kao ranije da sjednem pa da štancam pjesme… međutim, imam obavezu prema ljudima s kojima sam se dogovarao. Uskoro će se čuti pjesme koje sam radio za Andreanu Čekić, Acu Pejovića, Sašu Matića… Ali i to što nemam vremena da ih štancam kao nekad ima svoje. Mislim da se ne istrošim puno i moram priznati da sve što sam napravio u posljednje vrijeme, a to tek treba da izađe, su stvari kojima sam prezadovoljan.
Da li si nekad radio pjesmu nekome, a po završetku da si je nerado dao ili da ti se toliko dopala da si je ostavio sebi?
– Baš suprotno. Desilo mi je da sam uradio sebi pjesmu “Makar zadnji put”, otpjevao je, snimio u studiju… i toliko mi se svidjela da sam jedva čekao da krenem sa promocijom. Bio sam toliko sretan zbog nje. U studiju sam radio sa Acom Pejovićem i pustim mu onako da je čuje. On je odlijepio. Odmah je tražio da mu je dam i danima me nije popuštao, nije odustajao dok mu je nisam dao. A onda još iste večeri, jer mi je trebala pjesma napisao sam onu… a joj… onu…kako se zove…joj… a jesam car imam pet pjesama i ne znam kako mi se zovu a zamisli da imam 15 albuma… dajte kako mi se zove pjesma… ova što je najbolje prošla… a da …”Dođeš mi u san”. Dao sam je Endžiju i rekao evo, nije neka pjesma ali može da prođe. I stvarno, nije mi se nešto dopala ali eto na svu sreću nisam bio u pravu.
Koliko puta nisi bio u pravu?
– Često! Nikad nisam pisao tešku komercijalu. Ne znam ni sam koliko sam pjesama napisao, ali vjerujte da nikad ne pišem ono što ne osjećam. Kompozitor sam, tekstopisac, a kum mi je aranžer i sva vrata su mi otvorena i mogu da izdam pjesmu kad god hoću, ali evo, moji fanovi znaju da baš često ne ulazim u studio. Snimio sam pjesmu “Na pragu ludila”, i ona nije nešto prošla ali kada sam je snimio rekao sam to je to.
Sad mi to govori da baš i ne znaš prepoznati hit, iako su ti sve pjesme takve, što sam izvodiš što da si ih drugom radio?
– Da prepoznam hit… e tu sam pravi duduk. Ako ja kažem na prvu ma kakvi to, ispostavi se da te pjesme kasnije postaju najveći hitovi. Da li imam nešto u mozgu, ne znam. A ono što se meni svidi ko god čuje zbunjeno me gleda. Ali definitivno tvrdim da se pravi hitovi ne prepoznaju na prvu. Kod nekih to na neko slušanje, ali meni nakon dva, tri mjeseca.
Radio si sa mnogim. S kim ti je najdraže sarađivati?
– Ima tu mnogo dragih i, najbitnije, normalnih ljudi. A upravo normalnih je teško naći pogotovo na estradi jer svako ko se jednom pojavi misli da je neko i nešto. Ali, izdvojio bih Sašu Matića. On je toliko muzički potkovan da tu nema priče. Kada mi produciramo u studiju on sam čuje neke stvari koje nas nekoliko ne. A drugo kad završimo s radom, znamo lijepo da se opustimo. On je toliko pozitivan. Volim da sjedim s tako nekom ljudima i pričamo o neobaveznim stvarima a ne ko je šta snimio jer stvarno ne pratim to.
Ne pratiš estradna zbivanja?
– Ne. Uopšte je ne pratim. Pogotovo narodnu scenu. Narodnjake uopšte ne slušam i u mom autu nema nijedan takav CD.
A šta slušaš?
– Ma mene je teško razumjeti. Nekad, dok sam bio dosta mlađi, slušao sam Guns N’ Roses i Šemsu Suljaković. Eto, obožavam “Južni vetar” i njima skidam kapu. A slušam Cleptona, neki stari rok.
Ipak, tvoj repertoar je bogat narodnjačkim numerama. Kako to ako ne slušaš?
– E to je drugo. Tu sam surovi profesionalac. Ne slušam privatno, ali ako publika koja dođe na moj nastup želi da čuje Dadu Polumentu još iste večeri se pjesma skida. Meni se može desiti samo jednom da mi neko traži pjesmu. A ono što ja slušam, to nažalost, ne sviram.
Kako se braniš od silnih obožavateljki, a znam da ih imaš?
– To mi nikad neće biti jasno, od koga i zašto da se branim?
Bez iskušenja
Pa od onih žena koje zaboravljaju na činjenicu da si oženjen i žele biti, recimo, s tobom? Koje ti u džep guraju ceduljice sa brojem telefona…
– Moram biti iskren, ceduljica ima, ali ih ne čitam. Možda su čak i prijeteće, ko zna?! Ne želim ni dolaziti u iskušenje. Nisam u tom fazonu. Ne zato što sam oženjen ali nikada nisam bio tip koji tako kupi djevojke. Isto tako, na Facebooku ne odgovaram nikome koga lično ne poznajem. Na nastupima se slikam i to je sve.
Supruga je li ljubomorna?
– U početku je bila. Sada smo prošli tu fazu ispitivanja ko je ova na slici i slično. Sada joj je samo kad će više doći kući… Možda imam sreću što nema Facebook ali špijunira me preko fan-pagea koji je otvoren. Kao da vidi kakva je bila atmosfera.
Izmislili su da mi je supruga umrla na porođaju
Mnoge tvoje kolege se žale da im novinari podmeću priče i da mnoge nemaju veze sa istinom. Imaš li ti takva iskustva i kako reaguješ na njih?
– Iskreno, i ne čitam mnogo štampu pa možda i fulim dosta toga. Čak, iskreno mislim da nisam dovoljno interesantan, niti da nekog interesuje šta ja mislim, pa u principu i ne dajem mnogo intervjua. Pjesme su te koje trebaju da pričaju a ne ja. Do sada sam pročitao samo jednu jedinu neistinu. Neko je na YouTube pustio neki moj snimak, a onda dole u komentarima javlja se neko ko pita “odakle ti više inspiracija, šta si ti proživio sve u životu kada pišeš ovakve pjesme”. A onda na to se nadovezuje neko ko kaže da je moja supruga preminula na porođaju. To je bilo prije dvije, tri godine ali ta vijest je odjeknula. Došla je do medija i morao sam da se pravdam da imam živu i zdravu suprugu. I danas me znaju sažaljivo gledati i onako tužno pitati jesam li se oporavio.
