Zahvaljujući svojim vokalnim kvalitetima, specifičnom bojom glasa, ljubavlju prema pjesmi i dobrim autorima, za Jašara Ahmedovskog se znalo da će jako dugo trajati na estradi.
Snimio je na desetine pjesama, a mnoge od njih su hitovi koji se i danas slušaju istim intenzitetom kao i prije dvadeset ili trideset godina. Suvišno je ponavljati koliki su hitovi “Jednoj ženi za sećanje”, “Ti pripadaš samo meni”, “Življe malo tamburaši”, “Dečak zaljubljeni” i mnogi drugi. Sa Ahmedovskim smo se sreli u Bijeljini, a priliku za razgovor iskoristili smo nakon njegovog gostovanja u BN televiziji.
Nismo se vidjeli par mjeseci, šta se dešavalo u međuvremenu?
– Radio sam, putovao i odmarao. Upravo sam iz Austrije, odnosno Beča. Ranije sam bio u Švajcarskoj i Sloveniji. Uglavnom sam u Evropi na romskim svadbama, negdje sam a češće sa nekim od kolega sa estrade.
Dakle, nema odmora, radi se punom parom?
– Pa ne baš punom parom. Već duži niz godina praktikujem da ne pretjerujem sa poslom. Malo više sam se posvetio sebi i supruzi. Putujemo i uživamo. Dosta toga se propustilo u mladosti kada se upravo jako puno radilo i malo računa vodilo o sebi. Danas je to drugačije.
Zasićenost ili nešto drugo?
– Ma ne, ljubav prema muzici je ostala ista. Radim ono što najviše volim i što nikada ne bih mijenjao u životu, ali je potrebno da se malo uspori. Ne može čovjek svugdje stići, a i ne treba. Jednostavno ne prihvatam više sve ponude, a ponajmanje ne želim da radim sa tamo nekim nazovi menadžerima kojih je svakim danom sve više. Biram saradnike, nastupe i sve ono što mi odgovara. Nisam avanturista kojem je stalo da se nešto dešava po svaku cijenu. Malo radim, malo uživam i odmaram.
Jasno. Da li je na pomolu nešto novo kada su pjesme u pitanju?
– Jeste. U planu je novi maksi singl za avgust ili septembar ove godine. Nije žurba, ali je u planu da se oglasim sa novim pjesmama u saradnji sa Draganom Dmitrukom Čičkom i njegovim “BN musicom”.
Kakva je situacija sa kolegama na estradi? Družite li se kao nekada?
– Ne, nije to više kao nekada. Ranije je bilo drugačije. Danas smo svi u nekom “svom filmu” i rijetke su prilike da se okupimo kao nekada. Ne kažem da ne bude prilika, da se ne vidimo, ali se sve to svelo na nešto povremeno. Nestale su “baze” naših nekadašnjih druženja, poput “Šumatovca”, recimo. Ranije smo putovali Jugoslavijom, a mnogi od nas danas, da bi nešto zaradili, moraju potegnuti čak do Australije ili Amerike. Sve to jako puno utiče na to o čemu govorimo kada su druženja u pitanju.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM IZDANJU
