Nadu Obrić je instikt sva tri puta odveo kod ljekara i svaki put je bilo u minut do, ali je u toj borbi sa kancerom pobijedila.
– Prvi put se to desilo 1999. godine, tada moja djeca još nisu postali svoji ljudi. Bili su još uvijek na fakultetima i ja kada sam to čula, naravno sada kada bih rekla ahahaha, ne bih bila normalna osoba, ali sam razmišljala brzinom munje, brzinom svjetlosti šta mi je i kako činiti. U srijedu sam saznala u ponedjeljak sam operisana. Moji instikti su me i prvi put i drugi put i treći put odveli tako kod ljekara – priča Nada Obrić koja se prisjetila trenutka kada je prvi put saznala da ima kancer i nastavlja:
-Sve je bilo nešto u pet do dvanaest, nešto u minut do dvanaest, a ovo posljednje je bilo u sekund do dvanaest. Stalno molim ljude da im se šalju znaci, da ih prepoznaju i da samo sekundu popričaju sami sa sobom i da vide šta je to možda čudno što se njima dešava i da bez stida i bez srama odu od ljekara do ljekara pa ako je, pronaćiće se. To nije sramota, bolest ne pita, bolest svakoga može da snađe, sramota je, pogotovo u današnje vrijeme, ne obratiti se ljekaru i ne zatražiti pomoć – kaže Nada u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” i apeluje na sve kada osjete promjene da se jave ljekarima.
Nada je o borbi sa opakom bolešću pričala i javno na televiziji ne bi li skrenula pažnju ljudima.
– Ja sam prva izašla i rekla šta mi se desilo i to još kod pokojnog Minimaksa u emisiji. Tada sam živjela na Bežanijskoj kosi, četiri moje poznanice, komšinice, od toga jedna dobra prijateljica, su došle i rekle mi da su nakon tog mog razgovora koji su čule otišle na pregled i završile na operacionom stolu. Čim je operacija znači da nije dobro – iskrena je Nada koja dodaje:
– Molim ljude da se raduju svakom danu, zaista taj neki optimizam koji imam… Ja se radujem svakom satu, a ne svakom danu.
Pjevačica je otkrila i šta joj je bilo najteže u periodu liječenja i tretmana kroz koje je prolazila.
– Bilo je zračenje, bilo je hemioterapija deset, a dvadeset pet zračenja. Naravno da je to užasno teško. Svom svojom snagom, posljednjim atomima snage sam se borila da ne padnem u krevet. Gledam djecu, gledam im te oči, niko ništa ne govori, vidim njihov strah jeziv u očima, jer oni nemaju ni tatu sad, a ja opet neću ni njih da sekiram. I onda razmišljam šta ako padnem sad i legnem, poslije hemioterapije sigurno, naravno da vam je teško, da nemate snage da živite, ali ako ja legnem i ubolestim se, ja ću samo njima mnogo više otežati, a sebi neću pomoći – iskreno priča Nada koja se borila iz sve snage i dodaje:
– Doktorica onkolog koja me je vodila na hemioterapijima u Beču, jedna naša sestrica je radila sa njom i doktorica njoj poslije neke moje pete – šeste hemioterapije kaže: “Ja se ove Nade bojim”, a ova mala: “Joj pa zašto, pa ona je divna”, počne da me hvali, a kaže: “Ona žena nije normalna, ona dolazi i ide sa hemioterapije kao da je bila na kafi. Ni kosa joj nije opala”, a opadala mi je u pramenima, ali ja sam toliko gustu kosu imala.
– Ja dođem kući poslije toga malo odmorim onda idem da prošetam, ne mogu, korak po korak, ne mogu, malaksala, al’ idem, još malo, pa još malo. Najnormalnije sam se ponašala u kući, a kad kćerka nije tu, onda ja malo prilegnem, da skupim malo snage – kaže Nada Obrić.
(Express/Republika)
