Anica Milenković već godinama živi u Americi, a starije generacije je pamte iz devedesetih godina kao djevojčurka sa pjesmom “Lančić”.
Imam dvoje djece
Anica je počela da se bavi pjevanjem krajem osamdesetih i tada je preko noći postala velika zvijezda. Međutim, u Ameriku je otišla 2007. godine na turneju i tamo je ostala do danas, te je otvorila dušu i ispričala koji su njeni alternativni poslovi sada kada hara koronavirus.
– Prije korone imala sam mnogo posla, nisam stajala. Onda je uslijedio ovaj haos i, naravno, da je posla manje. Ja sam neko ko nikada ne kuka nad sudbinom. Nikada nisam imala muškarce sa parama, uvijek sam u sebe ulagala sama. Imam dvoje djece, kćerkicu Barbaru i sina Filipa, kojima sam najpotrebnija sada kada rastu. Prošla godina je bila odlična za pjevanje. Onda je došla korona i posla više nema.
-Pošto sam u Floridi, ovdje dosta ljudi ima kuće i stanove koje izdaju ljudima iz cijelog svijeta. Ja sam te kuće održavala. Plaćena sam bila za to da sređujem i čistim tuđe stanove, kuće. Održavala sam banke, tamo bila supervizor. Hvala Bogu, odlična sam u tome i za istog čovjeka radim već tri godine. Kako su stala putovanja, a i moje svirke, morala sam više da zaradim za svoju djecu, pa sam počela da radim sa starim ljudima. Nedavno sam čuvala jednu baku koja ja, nažalost, preminula, bila je vezana za krevet. Sada čuvam njenog muža.
-Ta briga o starim ljudima je nešto što mene ispunjava. Ja se ne stidim, ja sam sposobna. Znam da ako sutra ne budem mogla da zarađujem pjevanjem, naći ću posao. Ne stidim se da ispričam nekome kako se babi briše stražnjica, pa kako je kada počne da se guši, kada treba da je okreneš na stranu da se ne uguši. Te ljude treba presvlačiti, te ljude treba kupati, većina njih nije sposobna, stari su, bolesni.
Muzla sam krave
-Ja sam uvijek znala da se okrenem poslu koji će mi donijeti hleb u kuću za moju decu. Ponosna sam na sebe što mogu svakakav posao da radim. Ja sam odrasla na selu, čuvala sam koze, ovce. Muzla sam krave. Radila sam sve što se radi na selu. Ne stidim se ovoga što sada radim, a nema ni potrebe. Mogu da preživim i stvaram, moja djeca imaju sve što im je potrebno. Nikada mi niko ništa nije dao, sve sam sebi plaćala sama.
-Svi misle da je kod pjevača sve samo sjaj i glamur, da je sve markirano. Mnogi nas tako gledaju. Ima pjevača koji tako žive. Mene ne impresionira novac, vile, skup nakit, brendirana garderoba. Ja sam nosila skupe krpice, imala skupu šminku, mene to više ne ispunjava. Rad sa starima je veoma emotivan posao. Naučila sam koliko je njima malo potrebno da budu sretni. Stisak ruke, da ih pomiluješ po kosi. Ja sam pronašla sreću. Nemam ni blizu onoga što sam imala, ali sam sada sretnija – ispričala je Anica.
