Predrag Živković Tozovac kaže da i dalje uživa u životu kao da je u cvijetu mladosti. Legendarni pjevač kaže da teško podnosi to što su se mnoge njegove kolege preselile na drugi svijet i priznaje da se plaši smrti. Ali on se i u osamdestoj godini bori kao lav da bi još godinama svojom pesmom uljepšavao život mnogobrojnoj publici.
Tozovac ovih dana uživa u prazničnoj idili sa svojom izabranicom Mimom, sa kojom je više od deset godina i koja je jedina žena zbog koje bi i u ovim godinama izgovorio sudbonosno „da“.
Kako provodite praznike?
– Već godinama ne pjevam za doček. Toliko je bilo tih poslovnih novih godina da imam utisak da sam cjelog života pjevao. Došlo je vrijeme da se malo i ja provedem. Iskreno, reći ću vam moju tužnu istinu. Imao sam sreću da sam radio sa dva najbolja orkestra što se tiče mog repertoara. To je orkestar Zlatne strune i ansambl Škula. Nažalost, oni su, pokoj im duše, otišli, a ja nemam bolji sastav, zato sam i prekinuo. S njima sam mogao i na Marsu da pjevam.
U prošloj godini smo izgubili mnoge velikane.
– Kako život, tako i smrt radi svoj posao. Nema čovjeka koji se ne plaši smrti, pa i ja. Čuvam se i borim i to preporučujem svima. Posebno oni koji voze treba da obrate pažnju, a o alkoholu da ne govorim.
Koga vi poštujete od muzičara?
– Apsolutni sam poštovalac Šopena. Nije rođen takav romantik, zaljubljenik u muziku kao on. On je bio čudo. Eto, i moje su pjesme iskrene. Imaju sadržaj, poruku, pjevljive su, lako ih pjeva i čovjek koji nije profesionalac, nisu komplikovane nego su jednostavne i lijepe, a to je najljepše u umetnosti.
Kakva je današnja muzika?
– Mladi imaju pravo na ukus i odabir. Kad sam počinjao karijeru, nisu mi se svi divili i klanjali. Nisu me svi voljeli, ali sad, ako znaju šta je muzika, moraju da poštuju ono što je pravo.
Šta je najgore što ste čuli o sebi?
– Pa nisam čuo ništa naročito, ali me ne bi ni iznenadilo da jesam, jer mi volimo da se zezamo uglavnom na tuđ račun.
Da li su vam se udvarali muškarci?
– Nisu. Daleko od toga. Žene su moja najveća ljubav, posebno su bile dok sam bio mlad. Vjerujte da sam i u ovim godinama zaljubljen. Ludo volim ženu s kojom živim i mnogo mi je lijepo. To što mislim o ljubavi ne mogu da prepričam, zato sam i napisao knjigu pjesama o tom najdivnijem osećanju.
Čudo da se nikad ni sa kim niste posvađali?
– Nisam se svađao zato što volim svoje kolege. Neki mi i karijeru duguju, recimo Merima Njegomir, prvu ploču sam joj ja komponovao. Isto je i sa Silvanom Armenulić. Bilo je još dosta njih. Njih dve duguju i bogu što im je podario takav talenat. Nažalost, Silvana je prerano otišla.
Kad ste se poslednji put napili?
– Ne pijem i alkohol nikome ne preporučujem. Može se reći da pijuckam, ali i to rijetko kad radim. Nisam od onih ljudi koji nemaju mjeru. Alkohol ne volim, ali zato svadbe baš volim. Drago mi je kad me prijatelji zovu na ta veselja. Odnesem poklon, a i nešto otpjevam. Kad god imam priliku, rado odem.
Da li patite za mladošću?
– Tražio bih nemoguće. Želim sad da proživim u miru ovo što mi je preostalo od života. Nemam neke skrivene želje. Svašta sam prošao, imam nameru da pišem autobiografiju. Imao sam ja i muke u životu.
Na šta mislite?
– Na djetinjstvo. Sa četiri godine sam ostao bez oca. Žal za ocem nikad nije prošao. Njega se sećam kao u snu. Ne daj bože da ste proživjeli tu okupaciju.
(Kurir/Express)
