Đulkicu Sakić, kćerku rahmetli Sinana Sakića, sreli smo na jednoj muzičkoj manifestaciji u švicarskom gradu Baselu, gdje živi sa suprugom i djecom. Odmah na početku razgovora pitali smo je da li se malo smirila situacija u domu Sakića nakon Sinanove smrti.
Mama je očajna
–Ne, situacija se nije smirila. Mama je očajna, brat isto tako, a ni meni nije lako. Njima je možda lakše jer se svaki dan susreću sa tatinim stvarima, a ja ne. Mene opet svaka sitnica rasplače, a posebno neka njegova pjesma.
Da li između vas u porodici smirila situacija?
–Iskreno, između, mene, mame i Alena nije bilo nikakve situacije koja bi se trebala rješavati, sve to nas je još više povezalo i niko nikada neće moći ni uspjeti da unese bilo kakav nemir ili raskol između nas. Mi se nismo mješali niušta, nikome ništa nismo radili, za sve postoje državne institucije koje su nadležne za to. Svako ko želi da nešto pokrene protiv nas to mora sam da pokrene, da se potrudi da sve dokaže, ako ima tako nešto iznese i podnese institucijama koje su nadležne za to. Mi nismo spremni za to, a ne želimo jer nema razloga.
Šta Rašid hoće od vas, posebno od Sabine?
–Pa, on bi sve. Da može, sve bi uzeo sebi. Ali, pričali smo već jednom na tu temu, tata dok je bio živ sve je regulisao. Sinan je za svog života svakom svom djetetu podjelio sve i niko od nas ili od njih nije zakinut za bilo šta. Ne postoji više ništa što bi se trebalo podjeliti. Mamina je kuća i, ustvari, sve ostalo je njeno.
Da li se Sabina boji Rašida?
–Ne, zašto bi ga se bojala i niko od nas se njega ne boji. Baš zbog toga što ga se ne bojimo, mi smo mu se i suprostavili.
I tebe je bio javno prozvao da si bila u zatvoru zbog krađe?
–Iskreno, da nije tužno, bilo bi zaista smješno. On je u pravu, ja sam poznata kao lopov, on to valjda najbolje zna. Jer ja sam uvijek „krala“ tu ljubav od Sinana, koju je on trebao da dobije. Ta osoba nije znala cijeniti i poštovati sve što je imao i to je već njegov problem, a ne moj. A, njegovu izjavu da sam bila u zatvoru, ne želim uopšte da komentarišem, jer nije dostojna bilo kakvog komentara.
Da li misliš da će vas Rašid dovesti na sud?
–Neka dovede, zbog toga i postoje sudovi. Za sve treba dokaz, a meni treba samo malo, da ja njega tužim, za svaku izgovorenu laž, a dosada ih je bila masa.
Priča se kako Medo Sakić želi da nastavi sa pjevanjem. Da li ima šanse da dostigne barem pet posto Sinanovog uspjeha?
–Ti mene sve pitaš za osobe koje ne poznajem. Ja uopšte ne znam koje Medo. Ja sam tu osobu sahranila još dok je tata bio živ. Medo Sakić je za mene umro.
Zbog čega?
–Nije tatu posjećivao, jer otac je onda i kada je živ, kada te treba, a ne kada umre, pa kao dođeš. Rašid je imao sreću da izađe ranije iz zatvora, i on je imao šansu da tatu posjećuje, ali svi su pljunuli na nas osim mog brata Alena te braće Ernesta, Elvisa koji su sa tatom bili 24 sata dnevno. Nas je samo četvoro i nema nas više. Sat vremena prije nego je tata umro, tražio je Ernestovu i Elvisovu ruku, a sa mnom pričao na telefon, Alena i mamu grlio i ljubio.
Ulica u Loznici
Da li si razočarana u neke Sinanove kolege sa estrade koji se nisu pojavili na dženazi, nisu poslali poruku…?
–Meni sve to nije nimalo čudno, možda mami jeste, možda je ona više očekivala. Ali, tata i dok je bio živ, mnogi se nešto nisu ni pretrgli da ga zovu i pitaju za zdravlje.
Kako je Sabina, tvoja mama danas?
–Njoj je jako teško, ali zaista teško. Sve nešto čeka, kao čeka tatin poziv da joj se javi, čeka ga kao nekad kada je išao na turneju, pa čeka da se vrati. I meni je teško kada je nazovem, kada mi kaže da ne spava noćima, da plače. Često joj dolazi u san.
Da li se neko sa estrade ponudio da se napravi koncert u spomen Sinana?
–Do sada niko, a čak je bilo priče da bi se i jedna ulica mogla zvati po Sinanu. Ali, za sada ništa od toga, to pričam konkretno za Loznicu.
Nadživjet će sve nas
Sahranjen, zaboravljen, ili…?
–Ne, moj tata, Sinan Sakić nikada neće biti zaboravljen, njegove pjesme će uvijek da žive i nadživjet će sve nas. Njegovi fanovi ga nikada zaboraviti neće. Evo, ja sam prisustvovala nastupu Viki Miljković i Ibre Bublina i naježila sam se i rasplakala kada su počeli da pjevaju tatine pjesme. Dok je nje i takvih poput nje on će uvijek da živi. Tu je i Aco Pejović, pa Dragana Mirković, Šaban, Keba, Šemsa, Mile, Hanka i sve one njegove kolege sa estrade koje su ga ispratile na posljednje njegovo putovanje. Njima svima od srca jedno veliko hvala.
