Jedan od najboljih vokala nekadašnje Jugoslavije, Massimo Savić, je na turneji po Bosni i Hercegovini, a koncerti u Tuzli, Zenici, Sarajevu i Mostaru su zaintrigirali publiku. Massimo je spreman da nakon manjih zdravstvenih problema ponudi publici ono najbolje. O kolegama iz žirija „X faktora”, da li će biti strog, kakav je otac i šta ga je natjeralao da ostavi drogu, Massimo je govorio sasvim iskreno.
Kako izgleda jedan dan u žiriju „X faktora”?
– Prihvatio sam to kao jedan izazov. Ne volim da kažem „sudija”. Nisam ja tu da bilo kome sudim. Ti mladi ljudi su na samom početku. Znam kako je bilo meni. Nastojim da budem objektivan koliko god to mogu. Trudim se da realno ocijenim njihov talenat i znanje i da ih upoznam i kao ličnosti, a ne samo kao pjevače.
Kazali ste da želite biti „oštar kao žilet”. Jeste li uspjeli?
– Želim da budem strog, a neko od nas mora na sebe preuzeti i to. Nažalost, novinari su malo pogrešno interpretirali moju izjavu. Želim biti strog u onom smislu da čujem svaki ton, svaki šum, da mi ne promakne neka greška. U tom smislu želim biti strog, a ne da me se plaše kandidati.
Kako se slažete sa ostalim članovima žirija?
– Tončija Huljića znam, dok Aleksandru Kovač i Željka Jokismovića nisam poznavao. Jako se dobro slažemo, ljudi smo sa velikim iskustvom i poštujemo mišljenje jedni drugih. To je jako važno.
Kako ste vi počeli muzičku karijeru?
– Moj deda i baka su lijepo pjevali, pa od toga je sve počelo. Kad su mi se razveli roditelji otišao sam s majkom u Napulj, pa u Australiju. Zaboravio sam bio i jezik. Onda sam se po povratku u Zadar uključio u loše društvo. Ja sam im čuvao stražu dok su pljačkali automobile. Jedan od socijalnih radnika koji se zvao Branimir se založio za mene da ne idem u popravni dom i danas mi je prijatelj. Onda je došla grupa „Dorijan Grej” i ploča „Sjaj u tami” i tako je počelo.
Jeste li znali dokle će vas dovesti muzika?
– Nisam imao pojma. Jednostavno samo sam radio. Sve je nekako išlo spontano i samo od sebe. Tu su bili i momci iz benda „EKV”, pa Jura Stublić, tako da smo učili jedni od drugih.
Niste nikada izbjegli i onu negativnu stranu karijere i pričali ste dosta o susretu sa drogama. Da li vam je žao zbog toga?
– Uvijek sam im govorio: “Nemoj da izgledaš kao dronjak, sredi se, ne moraš stalno svim svojim bićem da pokažeš u kojem si društvu i šta radiš, probaj to nekako elegantnije da uradiš”. Mene su u društvu „EKV-a” i tih boema zvali Grof, jer droga nije bila moj izbor. Droga je tada bila in, kako vole da kažu mladi, pa smo ekspermentisali. Meni je uspjelo da se vratim na pravi kolosijek u onom trenutku kada sam saznao da ću postati otac. Bilo je to naivno, a tada ljudi nisu znali šta su lake i teške droge. Danas nema opravdanja jer se sve o tome zna.
Nedavno ste sa suprugom Eni slavili 23 godine braka. Kako vam uspjeva imati skladan brak i karijeru?
– Prvo, Eni i ja nismo nikada glumili jedno pred drugim da smo bez mana, što je bilo jako važno. Najgore je kad ljudi glume da ne bacaju prljave gaće i čarape po kući, da nisu uvijek istuširani i namirisani, pa se onda desi realni život gdje ništa nije savršeno. Mi smo se odmah pokazali jedno drugom u pravom svjetlu, jer tek kad čovjek zavoli nečije mane govorimo o pravoj ljubavi.
Pogađaju li vas kritike?
– Pogađaju ako su neosnovane. Ja sam blizanac u horoskopu, tako da sam jako emotivan.
Kazali ste da ne biste snimali duete sa Rozgom i Severinom. Zbog čega?
– Ne, iako su one moje drage prijateljice. To nije za mene, jer ono što one sviraju i pjevaju liči na neku kafansku muziku. Ja sam išao ispred vremena, tako da sam prije Dejvida Bouvija objavio pjesmu „Gdje smo sada”. On ima pjesmu istog naslova, a ja sam je objavio nekoliko mjeseci ranije. Ne mogu se zamisliti da pjevam takve tekstove kakve pjevaju Rozga i Seve, to mi nije potrebno u karijeri.
Kako vaspitavate kćerku Mirnu?
– Mogu reći da sam bio konzervativan otac. Ona je jako pametna, tako da nisam baš morao previše da se brinem o njoj. Diplomirala je novinarstvo, ima divnog dečka, tako da je sve posloženo onako kako je sama htjela. Imamo prijateljski odnos i nama je uvijek povjeravala sve što ju je mučilo.
