Haris Džinović je prvi put progovorio o nekim detaljima iz svog života. Priznao je da je čak dva puta bio izbačen iz škole, ali i zbog čega je bio primoran da nakon tri godina poslovanja kafane u Parizu je zatvori.
–Moji roditelji su bili intelaktualci, fakultetski obrazovani. Majka mi je kupila harmoniku, zaljubio sam se u to, počeo da sviruckam. Međutim bilo je tu drugih preokupacija, fudbal, gimnastika, a na kraju je moralo da se ide u školu. Nisam pretjerano volio školu, moram priznati. Fudbal, skijanje i gimnastiku sam volio. Sve što nije vezano za školu. Nisam bio loš đak, s obzirom na to da se fudbal odavno isprječio, kao klinac sam bježao iz škole na trentinge, pa kada sam otišao u gimnaziju isto. Tada sam svaki dan bježao na treninge. Imao sam masu neopravdanih i bio izbačen iz škole. Nisam jednom, dva puta, ali su me ponovo vratili. Jedno polugodište sam išao u večernju školu da bi mogao da završim dva razreda za jedan, pa da bi mogao da se upišem slijedeće godine, to se tiče uglavnom gimnazije – rekao je Haris u emisiji “Balkanskom ulicom” i dodao:
-Mojoj majci je bio uglavnom teško. Znate one kafe po komšikluku, moja majka nije imala šta reći kada pitaju za sina i školovanje, ali kada sam krenuo sviram počeo sam da zarađujem. Svirao sam harmoniku u jednom folklornom ansamblu i tada zaradio jedan od prvih honorara. Imao sam platicu sa šesnaest godina. Bilo je nešto od mene, nije to kako je tada izgledalo roditeljima – ispričao je pjevač.
Tokom 1992. godine, spakovao je kofere i napustio tadašnju Jugoslaviju. Dvije godine je bio u Sent Tropeu, a dvije u Kanu, nakon čega se seli u Pariz gdje ostaje dvanaest godina.
–U Parizu sam ostao dvanaest godina, prijatelj i ja smo kupili kafanu da bi pili i da nas poslije ne bi tjerali konobari kada je fajront. Nikada nisam mislio niti imao namjeru da mikrofon zamenim tanjirom. Ali da imamo kafanu u kojoj ćemo piti do kada hoćemo i da mi sebi napravimo fajront. Imali smo tada mogućnosti, pa smo je mogli priuštiti sebi. Nije bila aman zaman skupa. Radila je fino, ali ja sam najveći krivac što nije ostala od danas ili ostala duže do tri godine. Zato što sam bio najbolji gost tu. Kako god dođe neko rekao sam “račun meni”; “ovo ide na mene”; ”ovaj ne mora platiti” i sve tako u krug. I na kraju kada dođe dan pitam koliko smo zaradili, a on kaže šefe imamo samo za nabavku. Tako da smo morali prodati tu kafanu i to je era o kafani – objasnio je Džinović u emisiji.
