Sa jednim od, po meni dobrih muzičkih znalaca, dobih nedavno mišljenje o mojim novinskim recima. Veli nastojiš da ne “ukalupiš” tekstove. I to mi je bilo drago čuti, ali mi nije išlo u prilog kada je rekao da previše “umivam” sve to jer me on zna kao vrlo direktnu i iskrenu osobu, pa će ova priča biti drugačija “slika” od ostalih. Posebna je jer sam bila sudionik tih dešavanja.
Naime, početkom 2000. sam sa Sanelom Sijerčić i njenim rahmetli tatom Sakibom išla u Beograd kod Dejana Miličevića gdje je ona radila svoje fotografije. Čovjek je naprosto bio impresioniran njenim izgledom i svakim pokretom prilikom fotografisanja. Osjećala sam potrebu da to kažem. Tada mi je to mnogo lijepo zazvučalo. Od njega smo se vraćale zadovoljne, ko više nego Sanela. A ćaskanje na semaforu nam je prekinuo jak udar u naše vozilo. Onako iz čista mira.
Naravno, njen tata je istrčao iz auta i uputio se prema vozilu koje se zaustavilo na njegovoj karambolci. Vozaču iz tog auta nije dozvoljavao da ga napusti, a nama je pojašnjavao da je vozač mrtav pijan i da jedva govori. Policiju u Beogradu smo čekali gotovo sat, a čovjek je uporno govorio da zovemo hitnu i njegovu kćerku. Dođe i policija koja je u trenu konstatovala da je čovjek doživio moždani udar. Hitna ga je prebacila do bolnice. Nakon nekoliko dana od osiguranja smo saznali da je čovjek podlegao. E tada nikome nije bilo teže nego nama koji nismo znali da prepoznamo šta je izazvalo taj udes koji se desio na semaforu u prosto nemogućoj situaciji. Raja u Beogradu su komentirala tada ono vjerovali ili ne jer ja sam tada ostala u srbijanskoj prijestolnici, a oni su s vratili u Sarajevo.
Trebala sam otići do studija Vlade Negovanovića, nekadašnjeg člana Bajaginih “Instruktora” i tamo uz kafu čula nevjerovatno ružnu priču koju je pričao Jasmin Muharemović. Čovjek je to onako pričao jer je tema bila politika. Uzgredne rečenice koje je taj pjevač nekada njemu ispričao su me šokirale. Ama, on je bio hodajući sveznadar. Kazivao je da ima neke tajne snimke tadašnjih političkih lidera. On je imao. Toliko me je to uznemirilo i tolika bujica rečenica je pohrlila iz mene da je Negovanović samo kukao govoreći da mu je žao što je uopšte to pomenuo, a s nama u društvu su bili pjevači iz Srbije i BiH sa studijskim osobljem. A sve sam pomenula i Jasminu u Pinkovom restoranu u Beogradu dan kasnije jer nisam mu mogla halaliti i neću nikada. Rekla sam mu: “Znaš li, bolan, koliku bol i gnjev si “pročačkao”, sve što si rekao nije po aršinu pravde i zakonu logike!
Došao mi je na “zicer”. Pred deset srbijanskih pjevača sam mu kazala da ga bude stid i dodala da je neko ko viri iz stražnjice onome ko mu treba u datom momentu pa ne bira sredstva na koji način to da uradi. Doslovno sam mu kazala da je više cjenjen onaj koji ima svoje dostojanstvo i svoje ja nego takve kao što je on. I još mnogo štošta što nije za novine. Zapravo ono što ne bih kazala jer su mi tada od huje suze frknule na oči. A napravio je veliki grijeh prema nama kojima je i danas, nakon svega što smo proživjeli, teško razlučiti taj metež u mozgu.
Smirivali su me tada svi, pa i njegov brat Esad koji je rekao: “Ma pusti, on je to bezveze govorio, znaš njega!?” A nisam htjela da ga znam i ne želim da znam ljude koji svoj identitet utapaju u koristoljublje. Valjda je mislio da će manje vrijediti ako ima svoje ja. Ili bolje da je šutio jer ništa pametno i nije imao reći, jer nije on taj koji je ratni jad i golgotu osjetio na svojim plećima. Shvatila sam da mu nedostaje ona ljudska vrijednost koja zasjenjuje i goli ljudski život, a to je sluh za pravdu i istinu. A on je bio dijasporac. Kraj mita na temu Bosanac naš lažljivi.
