Pjevač narodne muzike Ljuba Aličić kaže da je od zarade i bakšiša na tezgama mogao da kupi cijelu zgradu, ali i da je bilo situacija kad se kući s veselja vraćao bez dinara!
Ljuba je ispričao da bolje pjeva od svakog bijelca s estrade, a da, pored toga, nikad nije bio halapljiv kad je novac u pitanju poput većine kolega.
– Najviše sujete uvijek je bilo u našem poslu i halapljivosti, nemojte da vas bilo ko od pjevača laže. Moje kolege misle samo na novac, rijetki su oni koji ovaj posao rade iz ljubavi i zadovoljstva. To je najviše ona starija garda, moje generacije pjevača. Nikad nisam ni kretao da pjevam da bih se obogatio, već zato što sam imao talenat. Imao sam bakšiše kojima sam mogao da kupim zgradu, a dešavalo se da ne uzmem ni dinar. Tu vrstu sujete ne smijete da imate ako se bavite ovim poslom – priča Ljuba na početku i nastavlja:
– Više puta se desilo da čujem kako ljudi ispred mene kažu: “Ma Cigani najbolje pjevaju.” Nikad nisam znao kako da shvatim te priče, čemu te podijele na bijele ljude i Rome kad smo svi isti. Tačno je da su Romi često talentovani za pjevanje, ali što to mora da se ističe. Nikad nisam dijelio ljude na ove ili one. Mi smo svi jedno i treba uzajamno da se poštujemo. Ako je tako, ja sam bogat Rom jer sam uvijek pametno ulagao. Nikad ne pričam na tu temu jer nikog ne treba da zanimaju moje finansije, pogotovo u ovo ludo vrijeme. Pare sam trošio i zarađivao, kako dođu, tako odu.
Aličić se osvrnuo i na priče o kocki, pa tvrdi da jeste okušao sreću, ali da nikad nije ostavljao bogatstvo u kockarnicama niti mu je to porok.
– Nikad nisam bio kockar, ali jesam okušao sreću u tim vodama. Čitao sam naslove da sam pukao milione, pa valjda bi me neko slikao u kockarnicama da toliko idem tamo. Nisam poročan, uvijek sam pametno ulagao. Nekretnine, domaćinstvo, to je nešto što me zanimalo. Odavno sam se umorio od estrade i sada živim mirnijim životom, najviše van Beograda. Prija mi mir, cijeli život sam u gužvi i među ljudima, valjda to tako ide s godinama. Sad uživam s najbližima, valjda sam zaslužio da se odmaram – kaže Ljuba.
Uvijek sam bježao od droge
Aličić kaže da se sklanjao i od drugih poroka tokom života, te i da mu je krivo što su se neke kolege poput pokojnog Sinana Sakića ili Džeja Ramadanovskog odale opijatima.
– Sinan i Džej su sami sebe uništili drogom, ko im je kriv što su voljeli poroke. Ja sam toga imao ispred sebe mnogo puta, pa nisam probao. Htio sam normalan život, a oni samo droga i droga! Njih više nema, a i kad su imali šanse da se izvuku i počnu normalno da žive, bez poroka, nisu ih iskoristili. Nastavljali su po starom. Pa ja ne bih mogao jednu pjesmu da otpjevam kad bih se tako zapustio! Šteta je kad čovjek neće samom sebi da pomogne. Droga je zlo, to ne treba nikome.
Tezge sam volio više od škole
Folker je više puta pričao da je zbog muzike i posla u ranoj mladosti bio spreman i na to da ga izbace iz škole.
– Zbog muzike sam napustio peti razred. Otac je želio da završim školu, ja sam bio siguran u sebe da moram da radim taj posao i bio sam siguran da moram nešto da napravim u životu. Jednostavno, slušao sam sebe i ne kajem se. Na kraju se ispostavilo da nisam pogriješio. Sretan sam čovjek, imam sinove, unuke, svi me poštuju i stekao sam dovoljno za sebe i najbliže. Radio sam prvo samo za bakšiš, a s vremenom sam, poslije godinu, dvije, dobijao i platu. Mene je narod mnogo volio kao klinca, ali i kasnije, što mi je otvorilo mnoga vrata.
(express/informer)
