Pjevačica Goca Lazarević kroz život ide sa osmijehom na licu i kada je teško! Pjevačima jeste posao da razvesele i razgale ljude i da budu dio njihovih najvažnijih i najsvečanijih trenutaka u životu, ali ponekad se dogodi i neka neprijatnost. Goca je jednom prilikom ispričala kada joj je bilo najteže u karijeri i kako se ta neprijatnost završila.
– Ima više takvih, ali jedna je bila mnogo neprijatan. Pevala sam na svadbi sa orkestrom iz Petrovca na Mlavi sa kojim sam mnogo toga radila. Moje je bilo da dođem oko četiri, pet popodne, a orkestar je bio tu od ujutru. Pretpostavljam da su oni imali neki svoj slijed stvari i da nisam bila u toku sa njihovim nivoom raspoloženja, ali kada sam ušla pod šatru prišao mi je jedan čovjek, za koga nisam znala ko je, i počeo da me vuče za rukav prema vrhu sofre, tako da sam se saplitala. Kada smo došli do stola gdje su sjedile najvažnije zvanice i mlada i mladoženja rekao mi je: „Hajde, penji se na sto!“ Odgovorila sam mu: „Znate, ja se ne penjem po stolovima!“ On je navalio na sto, i na sto. Kada sam odbila gurnuo me je i rekao: „Otjerajte je kući!“ Pogledala sam ga i počela da trčim između redova plačući. Onda je šef orkestra potrčao za mnom, pa je orkestar prestao da svira i potrčao za mnom. Krenula sam prema kolima. Momci iz orkestra su me zaustavili i molili da ostanem. Pokušavali su da mi objasne da je taj čovjek mladoženjin deda i da je popio, te da je već bilo normalno da se ljudi penju po stolovima i klupama. Međutim, meni niko nije rekao ni dobar dan, već me je deda vukao kao vreću. Ja sam se nekoliko puta popela na sto ali zato što sam ja to htjela. Meni ne može niko da naredi da se penjem na sto i to ne dozvoljavam nikome. Ne postoji novac za koji ću da se penjem. To radim jedino za džabe. Na kraju sam ostala zbog ekipe jer su se oni plašili da ako ja odem, da će izgubiti posao. Bila sam neraspoložena ali sam pjevala do šest ujutru, umjesto do dva, kakav je bio dogovor. U šest su ostali samo mlada, mladoženja i njihova porodica, a kako je bila jesen svi su cvokatali od zime i molili su dedu da ide da spava. Međutim, on je govorio još ovu pjesmu i još ovu pjesmu. Toliko sam već bila bijesna, ljuta i umorna, da kada je pevač zapevao „…i dok ide niz ulice slušam njene cipelice“, prvo sam bacila mašnu sa kose, pa sam počela da skidam mantil i onda da stepujem cipelama. Uopšte ne znam zašto sam to uradila. Na kraju sam izula i cipele. Deda se tada prvi put nasmješio i povikao – Stop. Pružio mi je ruku i rekao: „Pa ti si, u stvari, divna!“ Pitala sam ga da li je trebalo sve da poskidam, da bi on shvatio da sam divna. To mi je bio najteži i najponižavajući momenat u profesiji.-rekla je Goca.
