Jovanu Jeremić na televiziji Hepi uvijek možemo vidjeti nasmijanu i u skupocjenim haljinama koje ponosno oblači i pokazuje, ali i sa skupim komadima nakita koje redovno nosi po emisijama.Ipak njen život ranije nije bio tako bajkovih i glamurozan.
-Ja potičem iz porodice gdje sam imala dovoljno za jedan običan život, nikad nije bilo tu nešto više da bih se ja razbacivala, ali uvijek sam imala velike želje i ciljeve. U Ljigu sam završila gimnaziju, gdje sam bila đak generacije. Imala sam i stipendiju, ali nikad neću zaboraviti kada sam došla u Beograd, stala ispred Pravnog fakulteta i rekla: Ja ću tebe pokoriti i ti ćeš jednog dana biti osvojen. Tako je i bilo, prošla sam prijemni upisala se na budžet.Te dane studenskog života neću zaboraviti. Bilo je dosta djevojaka koje su upisale isti fakultet kao ja ali nisu učile, šetale su se samo kroz grad u Gučiju, Pradi i ostalim markama, a ja kada sam došla, nosila sam stvari koje uopšte nisu bile firmirane. Odjeću sam kupovala kod Kineza – majice od 2 eura a sada ipak mogu sebi da prištim sve. Ja sam imala svoj cilj u životu koji već sada ostvarujem, a to je da završim fakultet i da od svoje diplome, od svog uma i znanja, mogu sama sebi da kupim Guči i Pradu, a da ne moram da idem sa nekim starkeljom da bih to sve imala. Ja sam kao klinka voljela da imam skupe stvari, a sada ih imam i sve mogu sebi da priuštim. Bilo je trenutaka kada sam učila po dvanaest sati u čitaonici. Izađem napolje posle tokog vremena i samo krenem da plačem jer vidim sretne i zaljubljene ljude oko sebe, a meni je u glavi samo da moram da naučim preko 1.000 strana i da položim ispit. Sve bi mi bilo lakše da sam imala tu psihičku podršku, ali moji roditelji mi se nisu mješali i to je ok, jer su u meni probudili borca. Ali bilo mi je teško tokom četiri godine studija jer sam znala da moram biti na budžetu jer nemam novca i da moram sve da položim. To mi je bilo jako teško. Imala sam mnogo uspona i padova i milion puta sam se vraćala kući uplakana i pitala se: Da li sve ovo ima svrhe i da li sve ovo ima cijenu, hoće li mi se sav ovaj trud isplatiti? Evo, sada kada razmišljam o tome plače mi se. Kada sam završila četiri godine studija, ja sam dve godine volontirala bez dinara i nisam mogla da se zaposlim nigdje iako sam bila najbolji student. Mladi ljudi ne smiju da gube nadu.
Mi živimo u zemlji gdje moramo izdržati period čeličenja. To je meni bilo jako teško jer vidim da ljudi koji su manje kvalitetni uspjevaju, a ja koja sam najbolja, ne mogu. Iskreno, ja sam radila sam kao konobarica u restoranu koji drže mama i tata i tu sam skupljala svaki dinar da bih sebi kupila neku odjeću. Ma i kuhala sam, čistila, radila na roštilju i skupljala od stipendija jer sam imala sve moguće stipendije Fonda za mlade talente i bila sam druga u Srbiji iz srpskog, u Gimnaziji iz jezičke kuture, na republičkom i državnom takmičenju. Zato su moji roditelji htheli da ja budem advokat i opet ih nekako razumijem. Školovali su me za to i nisu me podržali kada sam odlučila da radim na televiziji. Sada su ponosni na mene, ali pijre nisu bili jer nisu mogli da shvate čime ja želim da se bavim u životu. Haljinu za apsolventsko veče sam kupila od stipendije i kožnu jaknu od 300 eura. Volim da se lijepo oblačim i nikada neću zaboraviti koliko sam bila sretna kada sama sebi nešto priuštim jer mi roditelji nisu kupovali, nisu imali od čega. Kada sam izlazila u grad, pila sam jedno vino, a onda samo vodu, nisam se rasipala kao drugi jer znam da cijenim dinar– prisjeća se Jovana sa suzama u očima.
