Đorđe Balašević napustio nas je danas u 68. godini, a na izmaku 2020. godine inspirisan pitanjem novinara “po čemu će pamtiti tu godinu”, napisao svoju kolumnu za hrvatski “Večernji list”.
– Ovo sad već malo predugo traje. Sad se već osećam prilično “koronulo”… Ne znam kako likovi s tabloidnih portala uopšte i dolaze do mene? Pretpostavljam da podnesu zahtev za ekshumaciju. I dalje se uporno hvalimo kako smo nekom davežu jednostavno spustili slušalicu, a odavno se tu radi samo o pritisku na dugme, no, jasno vam je da pokušavam reći da sam odmah prekinuo vezu – započeo je tada svoju kolumnu Đorđe Balašević, te je nastavio:
– Na žalost, i ovi takozvani novinari (jer to takođe više nema dodirnih tačaka s “novinama”), izvjestili su se da pitanja postavljaju promidžbenom brzinom, u onom sumanutom ritmu kojim se preporučuje “konsultacija s ljekarom ili farmaceutom”. Istina, i ja sam pomalo usporio, našoj generaciji je ipak potrebno malo vremena da prvo provjeri da li pritiska pravo dugme ili će ponovo greškom uključiti kameru, a možda čak i otići na Jutjub, pa mahinalno lajkovati novi spot repera iz Gornjeg Vakufa. U svakom slučaju, ipak nisam uspio a da ne čujem genijalno pitanje zbog kog sam i pozvan, a zbog kog je, na kraju krajeva i vrijedilo četiri decenije graditi karijeru… – “Po čemu ćete pamtiti ovu godinu”, nakon čega je kantautor objasnio da je ovo “godina bljaka” koju sigurno neće upamtiti.
– Prije svega, je li obavezno da se baš svaka godina pamti? Nije to baš sasvim u redu? Kad se jednog dana, daleko bilo (ali došlo blizu), budu prebrojavale godine mog života, i dvehiljade dvadeseta će se tu nezasluženo uračunati, uz sve one blistave i veličanstvene Godine Lavova. Godina u znaku “bljaka”! Do nedavno sam mislio da nema uzaludnije i protraćenije godine od one koju sam proveo u JNA, pidžama-parti uz kolektivno gledanje “TV Dnevnika”, besomučno salutiranje svakoj šapki koja naiđe, i ono groteskno kopanje “rova za ležeći stav”, na Jakuševcu, nadomak civilizacije, za moje shvatanje slobode i zdravog razuma predstavljali su pikove apsurda i besmisla – prisećao se Balašević nekih ranijih vremena.
– Ali, ne pada mi na pamet da pamtim dvehiljade dvadesetu. Čak ni po Mustafi Mujici Nadareviću. Ja možda već jesam i pomalo mator i prolupan, i prilično “koronuo”, kao što rekoh… Ali još uvek mi preostaje sasvim dovoljno boljih godina po kojima ću pamtiti prijatelje…
(express/Blic.rs)
