Zoran Pejić Peja jedan je od rijetkih voditelja koji može da se pohvali zakazanim nastupom za ovu, ali i sljedeću Novu godinu. S obzirom na to da je neprikosnoven u vođenju programa na proslavama, tvorac izraza „A što ne bi moglo“ nema vremena ni da predahne. U intervjuu za srbijanski Kurir Stars otkrio je da zarađuje i radi bolje od pola estrade, da li bi ponovo ušao u rijaliti, a pričao je i o odnosu sa Zlatom Petrović, koju nakon razvoda smatra prijateljicom.
Izgledate bolje i svježije od mnogih mlađih kolega. U čemu je tajna?
– Ne pijem već sedam godina. Zato. Bavim se sportom, idem u teretanu redovno. Bacio sam alkohol i pazim šta jedem, ne prejedam se.
Nedavno vas je bivša supruga Zlata Petrović nahvalila baš u intervjuu. Kako je moguće da se bivši supružnici toliko vole?
Pričalo se da će vaš i Zlatin sin Jovan ući u „Parove“ ove sezone. Šta se dešava po tom pitanju?
– Imao je obaveze na fakultetu. Mislio je da će moći da odloži neke ispite, pa da uđe. Ja sam mu rekao: „Dobro, ako to može.“ Međutim, pošto je to privatni fakultet, prvo su u početku rekli da može, bili smo sigurni da ulazi. Poslije toga oni su se konsultovali s dekanom i rekli mu da to ne može da se čini nikome. Moraju svi studenti da budu redovni.
Kakav je Jovan student?
– Veoma sam zadovoljan, on je odličan student. Vrijedan, radan, vrijedno uči. Ponosan sam na njega. Nije ni na mene ni na Zlatu. U svakom slučaju, ni ona ni ja ne bismo bili za to da batali fakultet da bi ušao u rijaliti.
I vi ste učestvovali na „Farmi“ prije nekoliko godina. Postoji li svota za koju biste ponovo ušli u rijaliti?
– Bio sam na „Farmi“, ali postoji, moja cifra je tu. Trenutno nisam u mogućnosti da uđem jer imam posao. Stalno sam zaposlen na „Grandu“ i nemam mogućnost da imam toliko slobodnih mjeseci, pa čak ni dana.
Šta mislite o rijaliti programima generalno?
-Volim taj tip šoua. Mislim da je rijaliti budućnost. Vodio sam „Parove“ i oni su mi podigli, povratili popularnost. Majke mi, izađem u park, a tamo me čekaju bake i deke: „E, hajde da se slikaš s nama.“ Ja se pitam: „Je l‘ me neko zeza, je l‘ skrivena kamera?“ (smijeh)
S obzirom na to da ste bili vrlo popularni kao voditelj programa na veseljima, kako stoji taj posao? Imate li tezge i dalje?
– Da, da. I to baš. Radim svadbe, ispraćaje, sva veselja radim. Ja sam tatamata za to, neprikosnoven. Pogodio sam da radim ovu Novu godinu, ali i sljedeću. Imaću program u jednom klubu u Beču!
Pa vi bolje radite od pjevača?
Ja sam uvijek bolje radio nego 75 odsto pjevača. Postoji samo mali krug pjevača koji bolje radi od mene. Inače, ja sam čovjek koji je autorizovao svoj lik i ja sam izmislio onu čuvenu „A što ne bi moglo“, stvorio sam to da voditelji idu na tezge, da rade, da vode programe. Koga ćeš uzeti nego najboljeg? Onoga ko je to osmislio.
Imate li konkurenciju?
– Idu moje kolege neke, obožavaju da rade. Ali da li vjerujete da me jedan gazda zove nasred veselja, a inače, nismo se dogovorili o cijeni, bilo mu je skupo. I zove me i pita: „Je l‘ možeš da dođeš, molim te.“ Ja kažem: „Jedino ako mi platiš sad privatan avion da dođem.“ Znaš, kad uvide šta su uradili, kakvu su grešku napravili, e to je to. Ja odem na veselje kao gospodin, u odijelu, ispoštujem domaćina. Ovi dođu u farmerkama iscjepanim, jeste to možda moderno, ali ne možeš da odlaziš ljudima na veselje tako obučen. Mora da postoji neki kodeks, kultura, tako iskazuješ poštovanje prema domaćinu. Čovjek odvaja od usta cijeli život, zamisli, dođe mu neko pocijepan. Neka su te farmerke 500 eura, ali idi u odijelu od 50 eura, ispoštovaćeš ga više nego pocijepan.
Kakav je bakšiš?
– Dobijao sam bakšiš, i to dobar. Na jednom veselju pitao sam muzičare: „Ej, je l‘ smo u bakšišu?“ Oni su mislili da ja neću dobiti ništa, pa su mi rekli: „Nismo, nismo, ne dijelimo bakšiš, svako uzima za sebe.“ Kažem ja: „Dobro.“ Uzmem mikrofon i počnem da pjevam, kad sam uzeo pet hiljada maraka bakšiš, oni mi kažu: „E, je l‘ smo u bakšišu?“ Ja kažem: „Nismo, nismo“ (smijeh). Dobro, ja sam to poslije dao njima i sve je bilo u redu.
